|
|
|
• |
Početna strana
|
Nosilac kulturnog života u to vreme bilo je Sokolsko društvo. Osnovao ga je neki Milan Marković iz Tuzle 1919. godine, koji je stanovao na Kornici. On je bio prvi starešina Sokolske čete, a dužnost načelnika vršio je Milan (Marka) Vuksanović. Od 1928. starešina „Sokola" bio je Rade Vuksanović, načelnik Ostoja Majstorović, prosvetar učitelj Risto Pržić, a blagajnik Rade Kostić. Sokolska četa je izvodila fiskulturne vežbe, pa je tako pripremljena učestvovala na sletovima. Članovi Sokolskog društva po gradovima imali su kompletnu uniformu, a na selu su nosili samo sokolsku kapu zakićenu perom od ptice sokola. U zimskom periodu, a naročito od Božića do časnih poklada, davane su u velikoj školi priredbe u kojima su učestvovali seljaci i omladinci koji su imali smisla za glumu: Rado Kostić, Vlado Stajić, Cvitko Aranđić, Ostoja Majstorović, Živko Kostić, Cvijan Jovanović, Ilija i Obrad Milovanović, Stanko Stanišić i drugi. Režiseri su bili učitelj Risto Pržić i Vlado Stajić, a posle, odlaska Pržića sveštenik Slavko Ristić. Sećam se da su davani komadi: Saćurica i šubara, Slatka sirotica, Šaran, Sprema se na bal, Sreski načelnik od B. Nušića i Jazavac pred sudom od Petra Kočića. Sve priredbe su bile dobro posećene. U početku su umesto ulaznica uzimalo dobrovoljni prilog. Međutim, uvidelo se da to nije dobro, jer su gazde malo davale, a trebalo im je obezbediti prvo mesto. Zato su uvedene ulaznice, pa se prvo mesto plaćalo 5.- dinara, drugo mesto 3.- a stajanje 2.- dinara. Taj novac trošen je za nabavku sokolske opreme i kancelarijskog materijala, a viškovi su stavljani u fond i sredstva su čuvana za gradnju sokolskog doma. Do Drugog svetskog rata bilo je sakupljeno oko 6.000.- dinara. Dosta velika sredstva za ono vreme./14/ Sve do drugog svetskog rata bilo je dosta nepismenog sveta naročito ženskog, ali se zato negovala narodna (usmena) književnost. Stariji su znali napamet po više narodnih pripovedaka, poslovica, zagonetki, zatim lirskih i epskih pesama i to su prenosili na mlađe generacije. Tako npr. Ilija Stanković iz Panjika, iako nepismen, znao je napamet oko dvadesetak episkih narodnih pesama, koje je rado „čitao" u društvu iz nekog parčeta papira. Kao dete slušao sam dosta pripovedaka od kojih većinom opšte poznate: Nemušti jezik, Zlatoruni ovan, Sedam vlašića, Biberče, u Cara Trojana kozje uši, Pepeljuga, Laž za opkladu, Bogati Gavan i neke o Nasradin hodži. Bilo ih je i takvih koje nisam našao u antologijama narodnih pripovedaka, a i ja sam ih kasnije zaboravio. Veći broj pripovedaka i predanja sakupili su u Posavini Radmila Filipović i Vlajko Palavestra 1956. godine,/15/ a Ljuba Simić sakupljao je lirske pesme./16/ I moj pok. deda po majci Cvijetin Jovanović bio je sakupljač narodnih umotvorina u Slatini./17/ Danas se usmena književnost gotovo sasvim izgubila, jer mlađe generacije nisu preuzele tu tradiciju od starijih. |