|
|
|
• |
Početna strana
• Istorijat • Škola danas • Stara škola • Foto |
U starije vreme nije bilo škola, učitelja i knjiga kao danas, pa je vladala nepismenost, naročito na selu. Retkost je bilo naći čoveka koji zna čitati i pisati. Kasnije su ljudi počeli pribegavati samoučkom opismenjavanju. Ako je neko imao kakvu knjigu ili ispisanu azbuku, počinjao je sam da uči zapitkivajući kakvog viđenijeg prolaznika kako se koje slovo zove. Ko bi malo bolje znao čitati, pisati i ponešto računati, mogao je već biti učitelj, jer se za to zvanje nije tražila druga kvalifikacija/1/ U toku XVIII i XIX veka javljaju se po selima pismeni ljudi, koji se prikazuju kao „učitelji" i za malu nagradu učili su pojedince ili decu da čitaju i pišu. Oni su se u jednom mestu zadržavali samo toliko vremena koliko im je bilo potrebno da pogođeni broj dece ili odraslih nauči čitati i pisati. Ove putujuće „učitelje" seljaci su poštivali, hranili i plaćali koliko su mogli, obično jednu cvanciku/2/ od đaka kada ga nauči čitati i pisati. Samoučke škole održavane su većinom zimi kad nije bilo nekih većih poslova/3/ I dok su u to vreme u gradu već postojale olovke i pera kao i neka učila, samouki na selu su pisali na gljivama, drvenim tablicama, kori od drveta itd. Pera za pisanje pravilna su obično od trstike ili pera neke ptice, najčešće guščijeg./4/ Za računanje i beleženje raznih pojmova nepismeni ljudi su se za vreme turske vladavine služili „rabošom". To je kraća drvena okrugla ili četvrtasga palica razrezana po dužini na dva jednaka cela. Raboški znaci predstavljali su brojeve i pomoću njih se vodila računska evidencija. Kada se npr. kupovala neka roba na veresiju ili se pozaimao novac i drugo, onda bi se oba dela palice sastavila i načinio zarez. Jedan deo čuvao je prodavac, odnosno zajmodavac, a drugi kupac, odnosno dužnik. Kada se raboš ispuni, vršio bi se obračun i stanje salda se prenosilo na drugi raboš./5/ U prvoj polovini XIX veka otvaraju se srpske osnovne škole u Posavini: u Obudovcu 1832, Brčkom 1839, Gradačcu 1844, Crkvini 1854, Miloševcu 1855./6/ Škole na selu otvarane su u privatnim kućama i bile su primitivne. U njima su pre okupacije Bosne učiteljevali: kaluđeri, sveštenici, bogoslovi, manastirski đaci, trgovci, zanatlije i samouci./7/ S obzirom da učionice nisu imale klupa niti drugog inventara, đaci su sedali u krugu na patosu. U drugom delu prostorije bio je učitelj. I on je sedeo na patosu, kao i učenici i ustajao bi samo kada je trebalo fizički kazniti kojeg učenika./8/ I u Gornjoj Slatini otvorena je jedna ovakva škola u kojoj je učio decu neki Ilija Popović, zvani Džever, ali ona nije bila dugog veka./9/ Od 1863. godine jedan deo slatinske dece pohađao je školu u Obudovcu/10/ i to samo imućnijih roditelja. Prva zvanična škola otvorena je u Gornjoj Slatini 1908. godine. Crkvena opština sagradi novu osnovnu školu 1911. a zatim drugu 1934. godine. Ovu školu gradio je u svojoj režiji građevinski preduzimač Miko Milinković iz sela Visočnika kod Srebrenice. Austro-Ugarske vlasti 1914. ukinu srpske osnovne škole, a nakon dve godine otvaraju državne. Prvi kvalifikovani učitelj u Gornjoj Slatini bio je Đorđo Staisavljević iz Karlovca./11/ Staisavljević je ostao u Slatini do prvog svetskog rata, kada je oteran u zatočeništvo u Arad. Rat je preživeo i dobija premeštaj za Skugrić. Posle Staisavljevića smenjivali su se učitelji: Cvijetin Jovanović , rodom iz Gornje Slatine (1916-1919). Odavde odlazi u Beograd za školskog nadzornika. Umro posle drugog svetskog rata, Gavrilo i Ervila Babić iz Slavonije (1919-1921). Nakon dve godine dobiju premeštaj u Petrovo Selo kod Slavonskog Broda. Jovan i Milena Radivojević rodom iz Osijeka (1921-1926). Iz Slatine premešteni u Bosanski Šamac. Drugi svetski rat zatiče ih u Osijeku, gde Jovan bude streljan 1942. godine od ustaških vlasti. Hepen Švager , Jevrejka iz Gračanice i Katica Matekalo od Jajca (1926-1928). Alma Joahim Steler , Nemica (1928-1930). Angelina Novaković , rodom iz Brčkog (1929-1934). Risto Pržić iz Bitolja (1928-1938). Iz Slatine dobije premeštaj za Bijeljinu, a zatim u Sarajevo. Halida Glibić-Haračić (1937-1940). Ibro i Zlata Grčić , rodom od Mostara (1940-1946). Odavde premešteni u Srebrenicu, a potom u Donji Žabar./12/ Godine 1921 . pri školi je osnovana čitaonica i knjižnica, a prestala sa radom 1924. Čitaonica je ponovo otvorena 1930, godine. U Donjoj Slatini otvorena je prva osnovna škola 1919. godine u begovom konaku./13/ Prvi učitelj u ovoj školi bio je Petar Borota iz Vinkovaca. Posle njega smenjuju se učitelji: Slavica Bojko, Zlata Besednik, Danica Miletić i Mileva Jovanović, Ivan i Milada Perković , zatim Spasoje i Sofija Jokić iz Srbije. Ove poslednje zatiče u Slatini drugi svetski rat, kada škola prestaje sa radom. Nešto o školstvu iz vremena kada sam ja pohađao osnovnu školu od 1930-1934. godine, kao i u periodu do Drugog svetskog rata. U to vreme postojale su dve školske zgrade i nalazile su se u crkveno-školskom dvorištu. Mi smo ih zvali velika i mala škola (sl. 25). U prvoj je održavana nastava za I i II, a u drugoj za III i IV razred. Školu u Gornjoj Slatini pohađala su i deca iz Panjika, Gajeva, Grbače, Božanuše i Srednje Slatine. Sasvim mali procenat ženske dece upisivan je u školu, dok je za muškarce školovanje bilo obavezno. Izgleda da nisu sva deca blagovremeno upisivana u školu, jer su neki učenici iz IV razreda bili veći od učitelja. Sva deca išla su bosa u školu i obuvala bi se jedino u zimskom periodu. Nastava za sve razrede trajala je od 8-16 sati uz kraći odmor u 10 i ručak od 12-14 sati. U I razredu se pisalo pisaljkom od škriljca na kamenoj tablici na kojoj je bio privezan sunđer ili krpa za brisanje. Prvačići su morali imati uza se snop isečenih štapića dužine oko 10 sm od pruća i služili su im za računanje. Tada je bio obavezan i predmet iz veronauke. Pravoslavnoj deci držao je versku nastavu mesni sveštenik subotom, a rimokatoličkoj fratar iz Tramošnice ponedeljkom. U školi su primenjivane samo fizičke kazne: batine po dlanovima, batine „preko klupe", klečanje i zatvor u školi u trajanju od jedan do dva sata posle završene nastave. U to vreme nije bilo pravih lopti kao danas na selu, pa su se đaci zabavljali na razne načine. Postojale su i neke ustaljene igre: „topa grada", „topa ćuke", „škole", „konja" i „lončića". Ova poslednja igra izvodila bi se u prisustvu učitelja negde u prirodi van školskog dvorišta. U igri „topa grada" i „topa ćuke" učestvovali su samo učenici pomoću primitivne lopte koju su sami pravili od uvaljene goveđe dlake. I u igri „konja" učestvovali su samo muškarci. Od debljeg kanapa naprave se uzde i dvojica dečaka stave sebi u usta drvene đemove, a treći drži za uzde i tako jure po dvorištu. Učenice su većinom igrale „škole". Godine 1938. otvoren je u Gornjoj Slatini šestomesečni domaćinski tečaj u zgradi Miloša Jovanovića na Kornici, gde je izvestan broj devojaka opismenjen. Polaznice su sem pismenosti učile i predmete iz oblasti domaćinstva: povrtlarstvo, kuvanje, serviranje, krojenje, šivenje, vezenje itd. Tečaj su pohađale devojke iz Gornje Slatine i Kornice. Odmah posle oslobođenja 1945. godine pokrenuta je akcija u borbi protiv nepismenosti. Sva deca bila su obuhvaćena obaveznim školovanjem, a stariji su opismenjavani putem analfabetskih tečajeva koji su održavani po zaseocima u privatnim kućama. Tečajevi su vođeni pod nadzorom mesnih osnovnih škola a program rada dobijan je od Poverenstva za prosvetu i kulturu Sreskog narodnog odbora Bosanski Šamac. I ja sam vodio jedan takav tečaj 1947. godine koji je održavan u kući pok. Marka Gajića u Panjiku. Posle oslobođenja bili učitelji u Gornjoj Slatini: Nikola Basić, Danilo Kekić, Vera Milanković i drugi. Godine 1949/50. bio učitelj Đorđo Ostojić odakle bude premešten na dužnost direktora Prosvetno-pedagoškog zavoda u Doboj./18/ Od 1950. godine smenjivali su se učitelji: Stanko Mamuzić, Ljubica Đorđević, Aco Popović, Stevo Krstić i Vojin Simeunović. 1961. godine izvršena je centralizacija škola u šamačkoj opštini tako da je Osnovna škola u Gornjoj Slatini postala centralna - matična škola, a njoj su pripojene kao područne osnovne škole u Gajevima, Donjoj Slatini i Kornici. Godine 1966. sagrađena je nova škola kao i stanbene zgrade za prosvetne radnike (sl. 26), a stare škole su kasnije porušene. Prvi učitelj centralne škole bio je Milan Đokić. Te školske godine u matičnoj školi kao učitelji radili Slobodanka Dinić i Jovo Vuković. U područnoj školi u Gajevima radio Milivoje Rodić, koji je potom premešten za nastavnika u Bosanski Šamac. Usled opadanja nataliteta smanjivao se broj školske dece, pa su 1979. godine zatvorene područne škole u Gajevima, Donjoj Slatini i Kornici. |